Autor: Mirjana Milačić Bajić
Naslov: Iz dnevnika jednog vremena dok klatno svojoj senci beži I
Izdavač: SKOR, Novi Sad
Godina: 2021
Urednik: Miloš B. Ivetić
Lektura: Mirjana Milačić Bajić
Recenzent: Miloš B. Ivetić
Ilustracije i grafička obrada: Mirjana Milačić Bajić
ISBN: 978-86-7970-197-8
NJ – Njihalo
Eno ga kako se klati
iznad mene.
Vreme se njiše.
Tik tak, tik tak, i prolazi,
dok ne stane.
A onda čeka.
Da ga u drugom životu neko izbaci iz ravnoteže,
i ono ponovo započne svoj ples,
njišući se za drugoga.
Dreaming – Danijela Milosavljević
Za zbirka pozije Iz dnevnika jednog vremena ... Mirjane Milačić Bajić, stomatologa, multimedilanog umetnika, lidera za kulturu i sportiste, može se reći da je delo pisano u stilu impresionizma. Njen duboki unutrašnji nemir, raspoloženje i emocije, proizišle iz bogatog i zanimljivog življenja, čitalac može naslutiti prolazeći kroz stihove i dekodirajući simbole u njima. Stiče se utisak kao da autorka u svom spokoju, duboko zavaljena u fotelju i sa čašom vina u ruci, lamenetira nad prošlošću, otkidajući od nje deo po deo. Svaka pesma provučena je kroz prizmu vremena, tj. njegove prolaznosti, i često se završavaju stihom Dok klatno svojoj senci beži/o minutnu zapetu zakačeno. Zbirka je ilustrovana fotografijama i grafikama, koje su takođe delo same autorke.
D.M.
......
Premda ima samo jednu zbirku pesama, Romansa zvana..., objavljenu 2019. godine, Mirjana je svoje radove objavljivala u desetinama zajedničkih zbornika radova. Akter je mnogih kulturnih manifestacija, naročito u okviru sekcije za umetnost Srpskog lekarskog društva. Organizator, koordinator i voditelj više književnih i multimedijalnih programa i tribina, kao i aktivan član Srpsko-japanskog društva.
Ovaj kraći prikaz profesionalnog i umetničkog razvoja Mirjane Milačić Bajić je usmeren na činjenicu da stvaralačko-umetnička produktivnost nije uvek jednaka umetničkom značenju stvaraoca i broju objavljenih autorskih knjiga. Za napredak umetnosti nisu važni samo oni ostvareni, u javnosti dobro poznati umetnici, već i oni koji su svoje aktivnosti usmerili na popularizaciju književnog života i tako brojnim drugim umetnicima trasirali put. Jedan od takvih umetnika je i Mirjana, koja je opšti društveni interes uvek stavljala ispred ličnoga, ne žaleći da decenijama ostane u senci umetničke javnosti.
Knjiga Iz dnevnika jednog vremena dok klatno svojoj senci beži I predstavlja zbirku pesama pisanih u prozi, što odstupa od tradicionalnih lirskih oblika, tj. predstavlja savremeni pokušaj napuštanja krute podele na poeziju i prozu. Ove pesme se često poistovećuju sa belim ili slobodnim stihom. One nemaju zakonitost rime, metrike, veličine, ali imaju nešto posebno lepo u sebi vredno pažnje i analize.
Zbirka je satkana od pet ciklusa, medjusobno povezanih autorkinim viđenjima, doživljajima i osećanjima. Umesto predgovora, ona nam daruje pesmu Da se ne zaboravi..., kao malu retrospektivu jednog vremena u retrovizoru sećanja, u kome godine se o pleća sapliću, rečitost seta prožima, duša sesećanjima nostalgično suprotstavlja i u daljinu gleda, dok život tiho svoje dane krade. U istoj pesmi ona podseća da: Život je samo prazan list što ispisujemo mi,/ u zanosu, sami i kosmička karma nebeska. U njenoj duši čežnja galopira do beskraja, do zemlje maja i ruža gde mladost obraze bičuje a sunce u očima nastanjuje. Galopira do prošlosti, do mladosti, do srećnih dana i lepih momenata.
...
Većina pesama u ovome ciklusu (i nekoliko pesama u ostalim ciklusima) završava se stihovima Dok klatno svojoj senci beži o minutnu zapetu zakačeno, ukazujući tako na klupče prolaznosti i magnovanju naličja u kome se juče i sutra negde dotiču, ukazujući na smisao života kome je promišljenost nametnuta dok godine neumoljivo žežu. Na osnovu iznetog moglo bi se reći da ovi stihovi istovremeno predstavljaju autorkinu stvralačku katarzu, odnosno slomljenu granu nostalgije gde se paradoks Hteti i Moći pita: Kuda ovi dani vode?
Miloš B. IvetićPremda ima samo jednu zbirku pesama, Romansa zvana..., objavljenu 2019. godine, Mirjana je svoje radove objavljivala u desetinama zajedničkih zbornika radova. Akter je mnogih kulturnih manifestacija, naročito u okviru sekcije za umetnost Srpskog lekarskog društva. Organizator, koordinator i voditelj više književnih i multimedijalnih programa i tribina, kao i aktivan član Srpsko-japanskog društva.
Ovaj kraći prikaz profesionalnog i umetničkog razvoja Mirjane Milačić Bajić je usmeren na činjenicu da stvaralačko-umetnička produktivnost nije uvek jednaka umetničkom značenju stvaraoca i broju objavljenih autorskih knjiga. Za napredak umetnosti nisu važni samo oni ostvareni, u javnosti dobro poznati umetnici, već i oni koji su svoje aktivnosti usmerili na popularizaciju književnog života i tako brojnim drugim umetnicima trasirali put. Jedan od takvih umetnika je i Mirjana, koja je opšti društveni interes uvek stavljala ispred ličnoga, ne žaleći da decenijama ostane u senci umetničke javnosti.
Knjiga Iz dnevnika jednog vremena dok klatno svojoj senci beži I predstavlja zbirku pesama pisanih u prozi, što odstupa od tradicionalnih lirskih oblika, tj. predstavlja savremeni pokušaj napuštanja krute podele na poeziju i prozu. Ove pesme se često poistovećuju sa belim ili slobodnim stihom. One nemaju zakonitost rime, metrike, veličine, ali imaju nešto posebno lepo u sebi vredno pažnje i analize.
Zbirka je satkana od pet ciklusa, medjusobno povezanih autorkinim viđenjima, doživljajima i osećanjima. Umesto predgovora, ona nam daruje pesmu Da se ne zaboravi..., kao malu retrospektivu jednog vremena u retrovizoru sećanja, u kome godine se o pleća sapliću, rečitost seta prožima, duša sesećanjima nostalgično suprotstavlja i u daljinu gleda, dok život tiho svoje dane krade. U istoj pesmi ona podseća da: Život je samo prazan list što ispisujemo mi,/ u zanosu, sami i kosmička karma nebeska. U njenoj duši čežnja galopira do beskraja, do zemlje maja i ruža gde mladost obraze bičuje a sunce u očima nastanjuje. Galopira do prošlosti, do mladosti, do srećnih dana i lepih momenata.
...
Većina pesama u ovome ciklusu (i nekoliko pesama u ostalim ciklusima) završava se stihovima Dok klatno svojoj senci beži o minutnu zapetu zakačeno, ukazujući tako na klupče prolaznosti i magnovanju naličja u kome se juče i sutra negde dotiču, ukazujući na smisao života kome je promišljenost nametnuta dok godine neumoljivo žežu. Na osnovu iznetog moglo bi se reći da ovi stihovi istovremeno predstavljaju autorkinu stvralačku katarzu, odnosno slomljenu granu nostalgije gde se paradoks Hteti i Moći pita: Kuda ovi dani vode?
Miloš B. Ivetić
***
Neko je voleo noć
prepunu zvezda
što izrastaju iz nagote
kao pregršt bisernih perli
u oknima
dok damarima se dojke igraju
kao slobodne ptice
zlatnih krila.
Na svilenom trgu
zažuborio prapočetak,
umotan pupoljak
da mu se obličje ne raspozna.
Zarobljeni u tom svetu,
bez priviligija
dok dlanovi nam ružama mirišu
a klatno svojoj senci beži,
o minutnu zapetu zakačeno.
Posveta P.B.
DAMA U CRNOM...
Dama u crnom
vasionu opkoračila,
skupila zvezde
u naramak,
mesec osrpila
pa obezglavila,
senke joj kosu vitičile.
Iskričavost naslućenosti
gazi bosonoga
po svojim davnim stopama.
Golubice mi vino točile
od kljunova do usana,
niz ružičastu putanju.
Piće se razlilo
ispilo usne,
među dlanovima
kristal se raspada.
Sa struka pojas se otkačio,
odoše bokovi u reke bez obala,
i ruke su tvoje dva jarbola,
krmanoš se na sprudove nasukao.
Lampioni svlače
svetlosti sa obraza
i trepere sami u orbiti.
Napela se u žilama jedrina
i strast se grudima otela.
Žao mi je, samo, noći
što veče potkrada,
jer to su minuti
zaboravili vreme.
ČESMA SVETOG MARTINA
Preplavljeno se nebo otima
obrisima sutona
što ga iskon
opkoračuje,
sunce zapada,
senka umire.
Smeju se trgovi
svojoj sanjivosti,
na kamen se tišina naslonila
pa sanja iz prohlada
popločan san stoleća.
Dok voda guče,
svetlost niz mlaz silazi
i raspinje se u odjeku.
Leptirice svukle svoje haljinice
da ih, kao posle svakoga pranja,
na šalonima osuše,
Arvan i antika ispod svodova.
Skazaljka na zvoniku,
troma lepotica,
pretura svoje minute,
stepenik po stepenik
korake mi podkrada,
dok zvono
ehom ponavlja:
St. Martin... St. Martin...
St. Martin... St. Martin...
Misao me odvede
čežnja se prokrala
da se u sutonu,
sama sa sobom, ogleda
Mirjana Milačić Bajić, magistar medicinskih nauka, specijalista oralne hirugije kao i lekar akupunturolog. Rođena 3. juna1945. u Beogradu kao drugo dete Ilije Milačića, pravnika i Stanice Radujković Milačić, službenice. Gimnaziju sa društveno jezičkim usmerenjem završila u Beogradu. Stručna i naučna zvanja stekla je na Medicinskom fakultetu na katedri za ORL, i na Stomatološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu kao i na VMA u Beogradu. Akademske Doktorske studuje iz Implantokogije radila na Stomatološkom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, Tezu nije uspela da odbrani zbog nastale ratne situacije. Završila i više stručnih i naučnih usavršavanja. Paralelno studirala i svetsku književnost sa nemačkim jezikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila više od 30 stručnih i naučnih radova. Svoj profesionalni vek provela radeći u Švajcarskoj i u Beogradu kao zaposlena, angažovana ili osnivač. U starosnoj penziji od 2010. I dalje radno aktivna.
U kjiževni svet ušla veoma rano. Dobila prvu nagradu dečijeg književnog časopisa Zmaj (redakc. žiri: Mira Alečković, A. Vučo, Branko Ćopić ) još u osnovnoj školi. U književnim vodama ostaje i nadalje tokom svog školovanja i docnije. Aktivan učesnik u mnogim kulturnim manifestacijama na gradskom i republičkom nivou kao jedan od predstavnika mladih pesnika srednjoškolske i studentske omladine tokom šezdesetih godina. 1979. dobila prvu nagradu iz fonda Andrićeve zadužbine, (žiri: Radivoje Mikić, Zvonimir Kostić- i Lj. Beljanski Ristić) sa učešćem na manifestaciji Višegradska staza i objavljivanjem u sarajevskim književnim. časopisima (urednik Č. Kisić). Tokom osamdesetih godina bila Sekretar sekcije za umetnost Srpskog lekarskog društva – koordinator i voditelj umetničkih program kao i aktivni učesnik sa svojom poezijom na mnogim javnim manifestacijama. Organizator, koordinator i voditelj nekih književnih i multimedijalnih programa i tribina u Ruskom Domu u Beogradu (devedesetih godina), kao i aktivan član Srpsko - Japanskog društva. Kasnije dvehiljaditih godina pa do današnjih dana, kontinuirano, aktivan član više književnih društava.
Piše poeziju i prozu u formi priča a neko vreme se već bavi i radom na prvom romanu. Zastupljena sa svojom poezijom i pričama u preko 60 zajedničkih izdanja (Zbornika, Almanaha, Leksikona i književnih časopisa), prevođena na engleski i bugarski. Osvojila čitav niz nagrada, plaketa i povelja. Aktivni član Saveza književnika otadžbine i rasejanja–SKOR.
Objavljena knjiga poezije „Romansa zvana...“ 2019-Književni salon Poezija Stenka, Beograd. Koncept „Iz dnevnika jednog vremena dok klatno svojoj senci beži...“ upotpunjuje se i knjigom autobiografskih priča.
Pored pisanja bavi se i umetničkom fotografijom, kompjuterskom grafikom i umetničkim oblikovanjem minijatura i nakita od gline i drugih prirodnih materijal. Završila školu za umetničko oblikovanje nakita i minijatura kod Balše Rajčevića u Beogradu. Izlagala na više samostalnih i kolektivnih izložbi.
Od rane mladosti aktivan sportista - član atletskog kluba Crvena Zvezda i neko vreme reprezentativac. Takmičila se u trkačkim discinama na 800 i 400 metara kao i 1500m još od vremena kada ta distanca nije bila zvanično uvedene kao Olimpijska disciplina, za žene. Kasnije se bavila jahanjem u klubu Milicioner (Policajac) pri specijalnom vodu, u Beogradu. Završila i školu dresurnog jahanja u Lipici-Slovenija, gde je kasnije godinama odlazila radi bavljenja ovom sportskom disciplinom. Dugogodišnji planinar i osvajač mnogih vrhova preko 2000m i nekih preko 3000m. Od 2010. aktivni, registrovani sportista u veteranskoj kategoriji u orijentiringu kao član PSK Pobeda i OSS - višestruki šampion, i prvak Srbije na svim distancama u svojoj kategoriji.