Издaвaчи: СКОР, Нoви Сад
Гoдинa: 2022
Уредник: Милош Б. Иветић
Рецензенти: Симо Б. Голубовић
Светлана Јанковић Митић
Лектура
и коректура: Марја Хамовић
Корице и
илустрација: Тихана Хамовић
ИСБН: 978-86-7970-210-4
Сeћaш ли сe Бaрбaрa, пaдaлa je кишa нeпрeстaнa
нaд Брeстoм тoгa дaнa, a ти си ишлa нaсмejaнa
пoкислa, oзaрeнa, oчaрaнa, пoд крупним кaпимa кишe
сeти сe Бaрбaрa, срeтoх тe у улици Сиjaмa
смejaлa си сe, и ja сaм сe смejao
сeћaш ли сe Бaрбaрa
Нисaм тe пoзнaвao, ниси ни ти мeнe
сeћaш ли сe, сeћaш ли сe тoгa дaнa
и нe зaбoрaви гa.
Жак Превер
Стихови песама најновије збирке Вечник ауторке Споменке Дендe Хамовић посвећени су првенствено љубави. Оно што ову књигу издваја од других сличних је то што је у стиховима садржано богато животно искуство жене. Оне која је упознала све појавне облике љубави, од дашка лептирових крила као назнаке, до чврстине љубавног загрљаја, од необуздане страсти до дубоког смираја угњежђеног у нутрини бића. То су песме свих мајки, жена и ћерки, оних које миришу на хлеб, на заводљиви јасмин или пак на љуту папричицу. Разбокорене, спремне да воле, да мрзе, да негују и опросте, али пре свега мудре и храбре. Стихови појединих песама формирају симболе, као потпору идеји, а свеукупном допадљивом изгледу доприносе и вињете ауторке Тихане Хамовић, којима су украшене странице ове збирке.
ДМ
Ако пажљив читалац пореди само наслове циклуса у књизи, лако ће запазити једну заједничку нит/особеност да су све песме настале из нечега: Из пламена, Из облака, Из несна, Из благости.
Оно што настаје из пламена топло је, ватрено и снажно. То није нестало у пламену да постаје ништавно, него баш супротно – настало је у пламену, у жару и зато је снажно и вредно. Оно што настаје из облака најчешће је живот – вода/киша, каткада и друге падавине, али без тога (свакако) живота нема, а облак/облачност прође, и сунце поново даје нову снагу, нови живот, ново трајање.
Оно што настаје из несна није сан, није заборав, није нестајање/губљење, то је оно о чему се размишља, оно што би и како би требало да јесте, а у овом случају то су песме, песме љубави за трајање.То је оно што је настало у стварности, и на крају ‒ оно што настаје из благости свакако је највредније, скрушено, одговорно до саме побожности, лепо до устрепталости, трајно до вечности.
Тако разбокорене мисли ове песникиње јужњачке крви, топле и ватрене, често оштре, увек јасне и увек речи пуне наде и љубави, нуде својим читаоцима свежњеве љубавних заплета, чашице љубавних напитака које треба испијати лагано и у малим гутљајима, често понављати и увек им се враћати.
Симо Б. Голубовић
Уметничко дело је врисак слободе, речи су Кристофера Лаша, а та – освојена слобода, учинила је да се пред нама нађе и трећа књига поезије Споменке Денде Хамовић, интересантног назива ВЕЧНИК. Приликом читања збирке, пажљиви читалац ће уочити да је назив за збирку потекао из песме Песник је вечник. Издвајам на почетку рецензије управо поједине стихове из ове песме у којима је Споменка Денда Хамовић исказала свој кредо, уједно шаљући својеврсне поруке о томе како је песник заправо саткан од супротности, сна и јаве. Контрасту се придружује изузетно поређење да се душа песника ковитла као бескрила птица.
А затим и неоспориве чињенице, наравно, исказане кроз ефектне поетске слике:
‒ Перо му не спава
‒ Мисли у виру жедни дух испија
‒ Предаје перу пламен за вечни помен
‒ Песник не умире,увире у време
Светлана Јанковић Митић
ДУЕТ
Осмех
додир
пољубац
дрхтај
жеља
загрљај
коло
вртлог
смирај.
ПЕСНИК ЈЕ ВЕЧНИК
Перо му не спава.
Снови и јава,
свила и станац,
белац и вранац,
несанице кроте.
Душа се ковитла
као бескрила птица
Мисли у виру
жедни дух испија.
Предаје перу пламен
за вечни помен.
Реч као на клавиру
реквијем развија.
Песник не умире –
поносни стуб бивства
увире у време.
У космичкој тајни
песме му остају.
Трајни су записи,
вечни у светлости.
Човек или песник?
Перо је траг у времену!
Песник је вечник!
СЛАВИМ ЖИВОТ
Седам гора и мора сам прешла,
у Аладиновој пећини била
и у осињем гнезду,
са јужним ветром једрила,
морских зора мирисе пила,
плесала под црвеним сунцем.
Летела сам машталицом,
спавала у корову,
а сузе у осмех скрила.
Скупила сам ожиљке,
свила их у лавље раље
да им не приђе нико.
Испод месечеве тајне певам,
испод оловног неба сањам,
славим живот пехаром пуним и празним.
Не дам да у души усахне милост,
истим кораком газим
закоровљеним пољем и њивом плодном.
Љубав је у мени жива,
листају се изданци здрави –
све ћуди живота мирисом грле.
Споменка Денда Хамовић је рођена 1955. године у Мостару, где је одрасла и школовала се. Завршила је гимназију, студирала Правни факултет, бавила се приватним предузетништвом. Од 1992. године с породицом живи у Београду. Песме и приче објављује прво у књижевном часопису Суштина поетике у којем је једно време уређивала рубрику Заборављени песници, затим у часописима Звездани колодвор, Сретања, Српска вила, Сизиф, Сцена Црњански, Ада, Космајска вила, Поезија СРБ, Јесењин, Умно, Неказано, новинама Српски глас из Аустралије, међународним збиркама, поетским сајтовима, порталима, зборницима, лексиконима.
Заступљена је и у антологијама песника 21. века. Појединачне песме су јој превођене на руски, бугарски, енглески и француски језик.
Oбјавила је збирке поезије: На крилима лептира (2015) и Срце из камена (2018).