Издaвaч: СКOР, Нoви Сaд
Гoдинa: 2022.
Урeдник: Mилoш Б. Ивeтић
Лeктурa: Moмчилo Jaњичић
Резензент: Данијела Милосављевић
Кoрицa: Moмчилo Jaњичић
ИСБН: 978-86-7970-200-5
„Дете је напупело семе, што ће се развити у цвет,
ненаписана, неиспевана песма,
будућност што гради свет.“
Moмчилo Jaњичић Moмoс
Свако детињство је посебно на свој начин, а опет слично другим да се просто чини како смо кроз живот путовали истим или сличним стазама, сусретали се са истим или сличним путоказима, сретали слично друштво и претурали преко главе исте или сличне догађаје и доживљаје.
Још увек, око уста, и у срцу осетим сласт умазаног детињства. Истина, никад нисам био љубитељ света одраслих, нити сам га нешто разумео. Претешке су ми биле њихове бриге, њихове неразумљиве и опоре речи и међусобне препирке и свађе и пред нама децом. Болела ме и неправда, коју су ненамерно или чак намерно чинили нама деци, прекидајући нам игре, као смета им бука и граја, или налазећи нам неки бесмислен посао прекидајући нам наше дечије снове.
Знам да нисмо били свеци, нисмо били скроз добри дечаци и девојчице, често смо кршили неприкосновена правила одраслих, залазећи у њихове коридоре и скривени свет, али смо само хтели да истражимо нешто ново или једноставно да будемо срећни. Често су падале и заслужене и незаслужене батине, пуцао је каиш, фијукао бич, али нас то није заустављало на нашем путу у трагању за мајушном дечијом срећом.
Не, нисмо ми пркосили одраслима и инатили се, само нас је привлачило забрањено воће и тајне границе преко којих су нам бранили прелазак. Многи би одмах застали пред подигнутом руком, али ми, не. На неки, само нама знани начин, супростављали смо се свему што је угрожавало тај наш мали свет, чије смо принципе бранили као мускетари, до смрти: Правда! Слобода! Истина! Нешто слично писало је и на Наполеоновим ратним заставама.
Те забрањене границе могу прелазити само они који се не плаше претњи и последица. Као да смо и тад осећали, да ће нас пре или касније, сам циљ загрлити и стога је боље ка њему похитати у загрљај раширених руку. Сви ћете се сложити да је за такве подвиге често потребно имати доста храбрости и велико срце, а ми смо доказали да их деца имају. Ти кораци, понекад неувиђавни, понекад дрски, учињени из радозналости и дечије љубави, водили су нас на извориште живота, ка чистоти душе, где живот значи свака кап радости.
Испод малих скута носили смо и Анђела и Ђавола који су реметили ритам и наших и срца одраслих, али смо знали, били смо свесни да на неправду срце бије много јаче. Ту су се препознале сродне душе наше мале дружине... Ко разуме, схватиће!
Аутор
Поетско-прозна збирка Детињство у срцу Момчила Јаничића занимљива је компилација поезије за децу, кратке приче и поезије за одрасле са детињством у срцу. Збирку је аутор завештао својим унуцима, као вредно културно и морално наслеђе. Своју љубав и искуство преточио је у реченице, описујући некадашњи свет и покушавајући да га отргне од заборава...
Одрастање у атмосфери неспутаности у садејству са природом и сеоском малом срединим отвара пред читаоца живот који је данашњим генерацијама све мање познат. Свет који се открива путем мобилних или тв екрана не може да дочара стварност, јер срећа, туга, љубав, бол могу човека дотаћи само кроз лично искуство.
Лично искуство самог аутора обликовало је и стихове у оквиру збирке. То нису класичне песме за децу. Оне говоре о младости, о детњству, о битним моментима у развоју и сазревању сваке јединке, као што су тајна, пољубац, жеља, живот... Између редова крију се поруке, наде, искуство, освешћује се стварност која се прелива у ум читаоца...
Савремени живот поставља патину на нашу прошлост. Можда неки догађај или стих загребу ту скраму са наших сећања и отворе нека нова врата ка том добу невиности. Можда књига Детињство у срцу Момчила Јаничића Момоса буде портал ка том добу.
Данијела Милосављевић
ПРЕЦИ И ЗНАЊЕ
Знали су све о животу,
нужности рађања и умирања,
разумели и љубав и мржњу, и лепоту,
знали сва потребна знања.
Знали су с Ђурђевданом се лето буди,
од тад сунце топлије греје,
лето лагано руди, у бразду семе се сеје.
По Митровдану се дрва секу,
прасци и јагањци пеку,
жени се и удаје,
вишак на пијаци продаје.
Питах се откуд то њима знање,
како су стекли имање?
По земљи ишли боси,
знали да моћ им доноси.
Ветром и сунцем опаљени,
трудом и радом окаљени,
стекли мудрост и знања,
ојачали племе и имања.
Од земље и сунца све су добили
и знања и информације,
ослушкујући њихов ехо,
следећи танане вибрације.
Ум су оштрили изложени њима,
а знање уз благослов даровали потомцима.
ДРЕКАВАЦ
(одломак)
Кажу да је данашња шума Кучина некад била огромна и док није поред ње прокопан канал Липац, често била под водом. Била је идеално место за чудна жива бића, која су људи често чули, а ретко виђали, сви осим лудог Мате, а пошто су га сматрали будалом, нико није ни веровао у његову причу, нико осим деда Илије, који је, давно, у свом детињству, ово чуо лично од њега.
Једне прохладне јесење вечери Мата је журио својој колеби кроз густу измаглицу. Да би скратио пут, препречио је кроз шуму Кучину, кроз честар, пазећи да не залута. Одједном зачу чудан глас, нешто као опомену и упозорење. Дрекавац – помислио је и срце му снажно заигра. У међувремену магла се почела нагло разилазити и он, иза омањег стабла, угледа округласту прилику са нељудским лицем – дрекавца. Једном руком беше обгрлио стабло младе липе, док је другом заклањао очи гледајући га радознало. Престрављен, остао је без даха, док он није био ни мало уплашен. Кад се прибрао, потрчао је према животињи, али се она изви у страну и нестаде. Гледао је, у чуду, свуда наоколо и угледа је на стази иза себе како опет пиљи у његовом правцу, спремна да сваког часа шмугне у честар. Сад га боље осмотри.
Боја коже му се мењала, од сиве до жуте, ка зеленој, тако да га било тешко разазнати од жбуна. Кад сам га фиксирао, потрчао сам ка њему, али опет ми умаче. Више од пола сата јурио сам га кроз шуму и умало ми није умакао. На једном пропланку га стигох и кад дотакох његова глатка леђа, он скочи у ижђикали жбун а ја се за њим суновратих у помрчину. Пред очима ми је бљеснуло нешто попут муње и појма немам шта се после тога догодило....
Момчило Јањичић Момос рођен је у Јамени код Шида, 24. августа 1951. године. Завршио је Филолошки факултет у Београду. Објављивао је радове из разних области: Науке, педагошке праксе, поезије и прозе.
Из педагошке праксе, Путокази, 1984-88. године.
Вук и Ђура Даничић као антиподи, Путокази, 1984.
Метафорика Кишове Гробнице за Бориса Давидовича, Путокази, 1985.
Три новеле, Графичар, 1987.
Интерактивне приче, издање аутора, 2002.
Кад се пчеле роје, роман, Заслон, 2003.
Субрат, роман, Заслон, 2006.
Фестивал лепе речи, „ Тителка“, Тител, 2015.
Мали Радојица-награђена проза Вршачко перо, 2015.
Ако имаш, поезија, Звездани колодвор, 3, 2015.
Средњошколци, проза, Хроносов вез
Збирка песама у три циклуса: Хроносов вез, Узглавље за Афиниду и Живот је круг, СКОР, Нови сад, 2020.
Немам са киме да будем млад, СКОР, Нови сад, 2021.
Заступљен је у бројним зборницима и антологијама многих издавача и удружења.
Добитник је бројних књижевних награда: Књижевна награда „Мргуда“ за најлепшу љубавну причу, Троречје, Кочани, 2015.; Књижевна награда за најлепшу љубавну песму, Мркоњић Град, 2016.; Повеља за једну од најлепших песама на међународном конкурсу „Земљо славних предака“, УК Расковник, 2017, Смедерево; Плакета СКОР-а за запажене резултате, 2017.; Прва награда „Снага пријатељства“ AMИTY , Најбоља путописна песма, Београд, 2018.