Издaвaч: СКOР, Нoви Сaд
Гoдинa: 2021
Урeдник: Mилoш Б. Ивeтић
Рeцeнзeнт: Mилoш Б. Ивeтић
Лeктурa: Mиoмир Спaлeвић
Кoрицe: Mиoмир Спaлeвић
ИСБН: 978-86-7970-184-8
„Првa je љубaв дoшлa тихo нeзвaнa, сaмa, зa свa врeмeнa скрилa сe ту нeгдe, дубoкo у нaмa.“
Ђoрђe Бaлaшeвић
Сви ми пaмтимo „првe љубaви“, или бaр oнe кoje су oстaвилe трaг у нaшeм живoту. Нeки пoдрaжaj из нaшe сaдaшњoсти у oблику oсмeхa, пoглeдa или мирисa, мoжe нaс пoдстaћи дa сe прeд нaшим oчимa зaврти филм прoшлoсти.
РЕЧ АУТОРА
Све велике љубави су трагичне, а да ли би биле велике да нису трагичне? Оне су прекинуте у зениту њиховог сјаја и величине и остају као такве заувек. Да нису трагично прекинуте временом би изгубиле и сјај и величину.
Приповетка говори о једној таквој великој љубави, а коју је главни јунак сачувао у души одлазећи са њом у вечност.
У односу и међусобном преплитању љубави и поноса веома често несхватамо понос. О љубави знамо много тога, а о поносу веома мало. Ма колико осуђивали ту особину човека она има своју битну улогу у његовом животу. Говоре да је понос „смртни грех“, али без поноса нам остаје понизност.
Понос веома често одређује време трајања и даје облик појавама. Без њега не би постојале границе разумевања и толеранције. У понизности сва дешавања би била могућа у којима би се нашле мале, велике, вољне и невољне грешке. Све би се претворило у огромну масу појава без одређених облика и трајања.
Понос није смртни грех, то је демагогија са одређеним циљем. Он је особина која краси човека.
Понос није злочин, већ често жртва неразума његове вредности, његових могућности и улоге.
Шта остаје човеку када изгуби понос, остаје му понизност. Да ли је теже живети поносан или понизан?
И када губљењем поноса човек спаси љубав она ће га понизити и чему је онда служило спасење, јер љубав не може да цвета и траје у понизности. Тиме губи и љубав и понос, не остаје му ништа. Не жртвујући понос, шта год да изгуби он му остаје.
У овој приповетци понос главног јунака је разуман. Он одређује време трајања своје љубави, давајући јој коначан блистав облик и величину, прихвата је као такву да са њом живи мирећи понос и љубав. Његова душа је велика, а понос му омогућава да у делу душе чува своју љубав и са њом оде у вечност. Поручује да туга може да се преточи у радост, да својим постојањем одржава у животу и своју љубав из времена њеног трајања, да је негује у башти његовог сећања. Његошева мајка на сахрани свога сина каже: „Вазда сам била и сада сам најсретнија мајка, када ми је Бог даривао тебе мој вазда најмилији сине.“ Она прерано губи сина, али не тугује, тугу претвара у радост.
И главни јунак у овој приповетци је поносан на своју љубав какву Бог не дарује сваком. Са поносом он тугу претвара у радост. Та њевога љубав никада неће потамнети, заувек ће остати обасјана сјајем вечности.
Ето, Шекспир је написао причу о Ромеу и Јулији, а ја написах исповест о љубави и поносу.
Спалевић Миомир
Миомир Спалевић, након два ауторска дела, о којима се прича у супрелативу, објављује треће, Љубав и понос, приповетку као лирски запис највиших човековихемоција. Као књижевник одбацује предрасуде конвенционалног схватања књижевности и шаблонизације, а његов стил писања је првенствено реалистичан, разумљив и непосредан уз префињено и топло изношење мисли, попут облака док једре небом.
Превасходна одлика његовог стваралаштва уопште је реалистички однос према животу, који је сам по себи непредвидив, попут нас самих. Често желимо да контролишемо живот, али касније се испостави да он контролише нас. Будућност нам је зацртана у темељима прошлости, а покушај да заборавимо на прошлост нијеништа друго него самообмана.
Mилoш Б. Ивeтић
Лето као да се уморило, истрошило се и као да тражи одмор, полако се повлачи. Препушта јесени да га одмени као наступајућа млада. Повлачи сунце, остављајући све мање топлине која греје душу и несебично даје радост човеку. И радост природе полако бледи, губи сјај, као да је у страху пролазног. Пожутела зелена поља испуњава некаква туга, жалба за садашњим и страхом од будућег, немоћна у својој слабости. На дрвећу лишће мења боју, спремајући се за напуштање свог стабла и грана, опадаће и падати у блато, на бетон, сакупљаће га носећи на смеће, или палити. А стабло, да ли осећа бол лишћа или га није брига јер ће се на пролеће оденути новим лишћем? Као младост која не осећа тугу старости, зато што је само младост чиста радост, све остало су обавезе које тек прожима радост.
У недостатку природе у граду се не осећа ни радост ни туга, у смени годишњих доба, јер је све прекривено бетоном.
На селу раскош природе буди осећања, човек осећа сету за одлазећим и радост за долазећим.
Није волео јесен на селу, много је тужна. Саосећао је са природом. Јесен је сматрао као умируће доба радости коју су донели пролеће и лето, а зиму као време чекања пролећа.
Ова јесен није отпочела с тугом. Радост му је доносила њена љубав.
Mиoмир Спaлeвић рoђeн je 1951. гoдинe, у мeсту Шeкулaрa у Црнoj Гoри. Диплoмирao je нa Вишoj мaшинскo-тeхничкoj шкoли у Нoвoм Сaду, a пoтoм и нa фaкултeту Oргaнизaциoних нaукa Унивeрзитeтa у Бeoгрaду. Живи и рaди у Нoвoм Сaду.
Aутoрскa дeлa:
Пoглeди из тaмe – Издaњe аутора, 2018.
Свeдoк – Бистрицa Нови Сад, 2020.