Поморавски регион добио је нову председницу Савеза књижевника у отаџбини и расејању – огранак Параћин, књижевницу Милену Пчињски. Милена је Мастер филолог за енглески језик и књижевност. Пише на српском и енглеском језику. Бави се превођењем и држи оnlinе часове енглеског за одрасле.
На место председнице изабрана је након смрти истакнуте чланице СКОР-а Радмиле Милојевић, дугогодишње председнице, која ја овај огранак водила са великим успехом. О томе сведоче и бројни пехари које СКОР додељује најуспешнијем огранку за перод од једне године.
Милена има незавидан задатак да одржи ниво постигнућа овог огранка, али верујемо да младе снаге то не само да могу, већ да ће својим савременим приступом рад овог удружења подићи још на виши ниво. Желимо јој успеха у даљем раду.
За крај, подсећање на изузетан рад и личност Радмиле Милојевић, из пера некадашњег председника СКОР-а Нови Сад Милоша Иветића.
Радмила Милојевић - речи које лече
„Стихом је грлила земљу и небо,
љубављу видала људске ране.
Сада јој душа у Творцу почива,
кроз вечну светлост и васкрсле дане.”
Драга и поштовани пријатељи, колеге књижевници, браћо и сестре у Христу,
Данас стојимо тихи пред великом тајном одласка, срца испуњених тугом, али и дубоком захвалношћу што смо делили исто време и исти небески свод са нашом драгом Радмилом Милојевић. Отишла је тихо, онако како одлазе они чија су дела била гласна, а душа смирена. Отишла је Господу, коме је целог живота верно и побожно служила, остављајући иза себе неизбрисив траг у срцима свих који су је познавали.
Радмила није била само песникиња; она је била реч која лечи и мисао која теши. Као дугогодишња председница огранка у Параћину Савеза књижевника у отаџбини и расејању, она није само руководила – она је окупљала. Спајала је расуте нити нашег националног и културног бића, брисала границе између отаџбине и расејања, верујући да нас српска реч и заједничка прецизна мисао све држе на окупу, ма где на свету били. Као прави књижевни прегалац, неуморно је радила на афирмацији младих талента, чувању нашег језика и културне баштине, остављајући за собом богату ризницу која ће надахњивати генерације које долазе.
Била је велики уметник, али изнад свега – велики човек и хуманиста. Њен живот био је жива проповед љубави према ближњем. Радмила је зрачила оном ретком, благом хришћанском побожношћу која се не доказује речима, већ делима. Њена вера била је њен ослонац, а љубав према Богу преливала се у љубав према сваком човеку који би се нашао на њеном путу. Из ње је избијала светлост која је уносила мир у немирне просторе, враћала наду клонулима и подсећала нас на оно што је у нама најузвишеније.
Сви ми који смо имали привилегију да је знамо, памтићемо је као дивну, топлу особу, господственог држања и преблагог срца. Њен одлазак оставља велику празнину на културном небу Параћина, Савеза књижевника и целе Србије, али највише у срцима оних који су је волели.
Ипак, ми се не опраштамо од Радмиле са вечном тугом, већ са хришћанском надом у васкрсење и вечни живот. Песници не умиру; они се само пресељавају у своје стихове и у памћење свог народа. А Радмила је своје место у вечности заслужила и својим пером, и својим племенитим срцем.
Драга наша Радмила, хвала ти за сваку топлу реч, за сваки стих исписан из дубине душе, за љубав којом си нас несебично даривала. Нека ти Господ, коме си целог живота клицала кроз своју уметност, подари рајско насеље и вечни мир који си својом добротом заслужила.
Вечан ти помен и царство небеско!
Милош Б. Иветић
