Лампиони среће

Милосав Ј. Петровић је рођен у Моклишту, Општина Бела Паланка, где је провео дечаштво и младост. Петогодишњу Учитељску школу завршио је у Пироту 1958. године. Ванредним студијама уз рад дипломирао је 25. фебруара 1966. на Филозофском факултету у Скопљу - Педагогија са историјом књижевности народа СФРЈ. Постдипломске студије завршио је на Одељењу за педагогију Филозофског факултета у Београду (1978). Као истакнути просветни радник у сфери образовања, од Просветног савета Републике Србије добио је звање ''педагошког саветника'', маја 1984. године.

     Професор Петровић је до сада објавио 720 радова различитог жанра у педагошкој периодици, стручној и дневној штампи, али и у виду посебних књига. Његов делокруг интересовања је широк и разноврстан: историја педагогије и (пред)школства код нас и у свету, педагошка и књижевна критика, поезија за децу и одрасле, игровно-радни материјали за најмлађе, уређивачки, рецензентски и редакцијски послови, педагошка хроника и друге актуелности.

     Као професор педагогије, директор Учитељске школе и просветни саветник, обављао је бројне функције у органима управљања, општинским организацијама и на нивоу Републике. У Нишу је основао Књижевно друштво „'Ватра и живот” 1974. које је окупљало талентоване ученике свих нишких основних школа. Водећи ово друштво уредио је и публиковао пет књига ђачких радова поетског и прозног састава (заједно са неколико истакнутих нишких песника) Заједно са неколико просветних саветника, у Нишу је 1984. покренуо часопис „Унапређивање васпитања и образовања” (као зборник Регионалног педагошког завода), да би двадесет година био секретар и члан Редакције истог. У новопокренутом стручном листу за просветне раднике Ниша и југоисточне Србије „45 минута”, члан је Уређивачког одбора и аутор бројних педагошко-методичких, истраживачких и есејистичких радова. Скоро 20 година био је члан Редакције дечјих листова за најмлађе „Шарени свет” и „Малени свет”, чији је издавач  „Профон” из Земуна.

     Поред овога, у Нишу је основао Регионално друштво педагога (1977), са четири подружнице: (Алексинац, Ниш, Пирот и Прокупље) и Стручно друштво предшколских радника региона Ниш (1985), да би њима руководио по неколико година после оснивања.

     За такав интензиван и вишеслојан друштвени и педагошки рад, професор Петровић је завредио бројна стручна и друштвена призања у виду повеља, плакета, награда, диплома и захвалница разних институција и друштвених организација Града Ниша и Републике Србије. Најзначајније су: Награда са златником Републичке заједнице друштвене бриге о деци (1987), Повеља Педагошког друштва Србије (1980), Награда Педагошког покрета Србије за животно дело „Др Војислав Бакић“, Плакета „Светозар Марковић“, Републичко признање „Вук Караџић“, Статуета „Курир Јовица“, и многа друга.

Професор и песник Милосав Петровић, као истакнути стваралац у науци и поезији, уврштен је у неколико српских лексикона и енциклопедија: (1) Лексикон писаца просветних радника, „Партенон”, Београд, 2003. године; (2) Лексикон стваралаца у предуниверзитетском образовању, Клет, Београд, 2019; (3) Енциклопедија „Знамените личности Ниша”, чији је издавач Удружење стваралаца Ниша „Цар Константин”, 2020. и др. Пре две године објавио је студијску књигу Историја настанка и развоја српског писма, која је поклоњена свим основним и средњим школама Нишавског, Пиротског и Топличког управног округа.

     Поред двадесет самосталних књига из своје струке и педагошких наука, публиковао је и десетак збирки поезије за децу и одрасле: Азбучни медаљони (2007), Бисерна огрлица (2013), Варнице свитања (2015), Године лете (2016),  Доброта даривања (2017), Ђаволанке и причанке (2018), Еванђелисти и апостоли православља (2019), Животна треперења (2020), Завичај у огледалу времена (2010), Јата у (уз)лету (2021) и Кад срце затрепери (2022). Ова последња књига, под називом Лампиони среће, представља 32. Петровићеву самосталну књигу.