Зрно свијетлости

     Њену стваралачку инспирацију хране животне појаве и енергија, истина и стварност, па  самим тим можемо рећи да је Дана Радуловић модеран песник која спаја романтизам и реализам, а све на подлози патриотизма. Код ње, као из вулкана лава, стихови и поуке избијају у млазевима - топли, врели, пуни емоција и душевности.

     Могло би се рећи да је она типичан грађански песник, који проговара у име народа,  надахнуто тумачећи и описујући сузбијане или непризнаване грађанске мотиве који се могу и наћи само у традиционалистичкој литератури, што је сврстава у песнике експресионисте. Такве мотиве, можемо наћи код Бранка Радичевића,  где се кроз песму даје одушка личним преокупацијама, а поезију повезује са својом душом. Она оставља снажан лирски печат између корица, са личном снажном осећајношћу кроз коју казује оно што жели, осећа или је тишти и боли. Стара пословица каже, Лекција поновљена више пута, најбоље се научи. То је управо једна од одлика ауторкиног стваралаштва – враћање у прошлост људима,  догађајима, врлинама, традицији, са циљем да се обрише прашина заборава, како би наш народ то што боље запамтио, како би се очувао национални идентитет.

     Дана Радуловић, је представник патријахалног дела народа, пише једноставним, разумљивим, народним језиком. Њене песме представљају оруђе за савремену књижевну и научну мисао, и у њима се може изучавати мисаона устрепталост песника у датом  временском периоду.

     Збирка са својим циклусима представља једну живу целину, попут дурмиторске магле, густе перцепције личних и народних вредности. Збирка попут пртине у снегу представља траг народа у историјском и културном развитку. Ти трагови нису само доказ нечијег присуства или неког догађаја, већ истовремено и траг који треба следити.

Песникиња, заиста зна да цени, да несебично воли, да се радује, да из бола изњедри души бисер, да се љути и негодује, да опомиње и да се бори, али и да прашта.

...

     Стара пословица каже: Успомена на нас ће трајати ако смо то животом заслужили (Плиније). Дана је овом збирком песама сигурно то заслужила. И не само да је заслужила, него се и одужила стиховима посвећеним њеним најмилијим, али и другим значајним историјским личностима, те их још једном сместила у незаборав.

Милош Б.Иветић

     Тужни стихови трепере од емотивног израза, својственог само овој Песникињи. Кроз стихове Дане Радуловић струји уметност посебног сензибилитета, настала синтезом посвећености вољеним бићима, као и умешношћу да се осећања преобразе у стих, у строфу, у песму. Данино песничко стваралаштво није лако тумачити, јер количина емоција која исијава из сваке песме, не може да не дотакне ум и душу читаоца... Да, чак измами

и по неку сузу – скривалицу, јер ове су песме за вечност. У њима се налази снага писане речи... Снажни уметнички изрази осећања и размишљања, одбљескују се из унутарње

благости.

     Књига са око сто песама, концептуално је одређена у шест заокружених целина, које   носе наслове: “Родољубиве пјесме“, „Духовне пјесме“, „Завичајне пјесме“, „Посвећене

пјесме“, „Пјесме мајци“, „Дах слободе“. Песме у овим поглављима, искре, светлуцају, кроз биране и праве речи, од Јадранског мора до Дунава...

     Светлост од стихова, представља одраз књижевног дела, које је, између осталог,  засновано на чувању традиције.

...

У Дани Радуловић гори Прометејева ватра и Прометејев огањ, “неугасива унутрашња  тежња за постигнуће високих циљева, посебно у науци и уметности”. Кроз прометејство, Радуловићева је у сталној „борби против неправде, у предводничкој улози у напредним и

слободарским тежњама, у улози лучоноше, светлоноше и борца за неку посебну идеју“.

Мирјана Штефаницки Антонић

     У библијском стварању света Бог рече: „Да начинимо човека по лику и подобију Нашем...“  па Он, који је Светлост, нас светлосне сачини, у дану шестоме, од микрокосмоса атомских, које творбеном мелодијом сабра у човека, зрно његове Светлости.

     Почиње Дана своје стихове очовечења људског „Зрна Свјетлости“ заветном песмом вољеном оцу и, лагодном и безбрижном живљењу у заштићеном скуту драгог родитеља, које би опет изабрала када би бирала ново рођење своје, иако тај период моћно дефинише стихом о сећању „ ...које истовремено и пева и плаче ...“

     Своје буђење Светла истинитог, у честици му човечијој, успаваној и себе несвесној, Дана започиње моћним српским десетерцем, песме „Косовчићи“, оца Мира Радуловића, којом васкрсава славу српских витезова, времепловно их доносећи у време садашње, да нас племенити собом оплемене.

     Како витештва нема, нити га може бити без мајке, песникиња митску српску мајку, оживљава кроз лик своје мајке, динарског стуба патријархалне породице, која родољубљем племени своје потомство.

     Отаџбина је олтар народног вековања, кога нема без личног жртвовања, из кога се буди у вечности божанској, што песникиња патријархалним млеком задојена, тежи поново дозвати у васпитни морални образац српства данашњега.

Милорад Мишо Куљић