Издaвaч: СКОР, Нoви Сад
Гoдинa: 2023
Урeдник: Васа Радовановић
Рецензент: Оливер Јанковић
Лектура: Јелена Димитријевић
ИСБН: 978-86-7970-224-1
Нeкaкo с прoљeћa
Увиjeк мeни дoлутa
Нeкa чeжњa тaмнa
Tихa мудрoст дaвнa
Спуштaм ja стaрe кoфeрe
Нa пeрoнe судбинe
To je мирис зрeлих гoдинa
Moj кaпут, бaш je тeжaк, нajдрaжa
Некако с прољећа – Кемал Монтено
Роман Заточеници поднебља (хронологија једног времена) Милке Васић Глушац прича је о пријатељству и љубави који су одолевали годинама и свим препрекама које су то пријатељство и љубав искушавали током времена. Трагедија је била окидач, да се донедавно чврсто пријатељство пољуља. На раскршћу живота актери одлазе на различите стране, градећи свој живот независно једни од других. Болест једнога од њих их поново спаја након тридесет година. На основу личних и емотивнох исповести главних јунака попуњавају се недостајући фрагменти протеклог времена. Приче о животу, љубави, неиспуњеним надама, приче обојене мирисом страха и крви током ратних дешавања смењују се током листања страница романа Заточеници поднебља.
Д.М.
Фабула романа је добро вођена. Оно са чим се читалац мора помирити је чињеница да су сећања главних јунака често везана за прошлост. Ситуација се понавља и у њиховим међусобним разговорима. То, наравно, ништа не смета самом роману, а ауторка ово чини намерно да би из различитих углова сагледавања главних јунака читаоцу осветлила догађаје из прошлости. На неким местима се чињенице које су важне за фабулу одлажу да их читалац сазна каније, што је корисно јер подиже ниво интересовања читалаца.
Оно што је свакако потребно похвалити је, да тако кажем, ширина аспеката овог романа. Изражени су елементи љубавног романа, али Милка ипак не води роман стриктно у том правцу. Романескно ткиво обилује и друштвеним, социјалним, па чак и историјским аспектима. Она тај свој поступак наговештава и у самом поднаслову романа који гласи: ,,хронологија једног временаˮ. Управо на тим страницама може се
десити да се поделе мишљења читалаца/читатељки. Неки неће бити задовољни ауторкиним, да тако кажем ,,одступањима од главног тока фабулеˮ. Ипак, та одступања нису опширна, а поготуву нису неоснована. Она прави једну слику времена и историјских догађања у поднебљу бивше Југославије. Ти историјски догађаји, конкретно ратови и распад некада заједничке нам домовине директно утичу на главне јунаке јер неки одлазе у иностраство, а неки прелазе у друге новостворене државе.
Оливер Јанковић, књижевник и књижевни критичар
Сетио се да је негде прочитао да је Београд неко лико пута проглашаван за метрополу у којој је провод добар. Као архитекта питао се како се човек може проводити у том асиметричном, неуредном, више прљавом него чистом граду, граду непримамљивих, оронулих, од старости посивелих зграда, између којих су се убациле модерне, од бетонских блокова, зграде обучене у стаклене фасаде, и то без икаквог реда и укуса. Овај град као да никада није имао урбанистички план. Као да својом архитектуром исказује неки бунт и слободан дух. А није ли кроз векове свога постојања такав и био? Увек се морао за нешто борити и доказивати. Многи су долазили, задржавали се, прелазили и пролазили преко и мимо њега. Једни су градили, други рушили. И свако од
њих је остављао нешто иза себе. Печат који се памти, некад по добру некад по злу. Како ко, како кад и како коме! И баш оваквог га прогласе местом за најбољи провод.
На срећу, град не чине само рупе на улицама и оронуле фасаде. Град чине његови становници. Они су ти који својом непосредношћу већ при првом сусрету посетиоцу поправе првобитни утисак и одагнају предрасуде са којима је стигао. Они су ти који госту покажу лепшу страну града и његове могућности. Тада путник намерник, био он и највећи хедониста, схвати да у овом граду може наћи нешто за себе. Добру храну, забаву, дружење, али и музеје, галерије, споменике културе...
Док његови становници, сити његове несавршености и несклада, маштају о одласку у уређене европске и светске метрополе, становници тих метропола из њихове углађености долазе овамо, тражећи несклад у свом складу. Тражећи слободу.
Упознавајући Београд и његове могућности, схвате зашто је проглашаван за град добре забаве, док његови становници немају појма о чему се ту ради. Јер живети у овом граду уопште није ни забавно ни лако.
Тежња градске и државне власти је да од Београда направе мегаломански град, граде (како свакодневно чујемо преко јавних медија) највише зграде, најлепши град на води, нај-ово, нај-оно. Притом остављају стари Београд оваквим какав јесте, јер колико год хтели, са њега се не може скинути нагомилана патина. Зато су одлучили да граде нову, готово изоловану четврт, за новопечене домаће и стране богаташе. И то је лепо.
Београд треба да има и тај део. Свако доба мора оставити свој печат времена.
Дошао је до краја улице. Даље се настављао Калемегдан, па одлучи да се врати. Можда ће Мила доћи раније и не би било лепо да га чека.
Милка Васић Глушац рођена је 1955. године у Костајници – на граници Босне и Херцеговине и Хрватске. По занимању економиста. Пише поезију и прозу за децу и одрасле.
Члан је: Удружења књижевника Србије, Савеза књижевника у отаџбини и расејању,
Културне заједнице „Крајинаˮ, Београд.
Објављивала у многим зборницима и учествовала у књижевним конкурсима, на којима је више пута награђивана.
Објављене књиге:
2019. године, књигу поезије „Мој скривени светˮ
2021. године књигу прозе „Жене без мушкарцаˮ
Живи у Београду.